Руски конзули убијени у Србији 1903

Поред сложене ситуације у земљи изазване Корона вирусом, српска јавност очекује и наставак тешких преговора званичног Београда и сепаратистичких структура из Приштине под покровитељством међународне заједнице који се тичу статуса Косова и Метохије (привремено окупираног дела Републике Србије) у будућности.

Важно је не заборавити два историјска догађаја која су се десила у околностима сличним данашњим, а преко којих се може доћи до неколико битних и корисних закључака. Реч је о политичким убиствима руских дипломата у Косовској Митровици и Битољу 1903. године, извршених од тадашњих шиптарских терористичких снага, вероватно по налогу моћних спољних непријатеља Србије и Русије. Циљ ондашњих терориста и њихових страних налогодаваца био је исти као и данас: да се Србија умањи и ослаби бесправном отимачином својих историјских територија, економски и политички претвори у земљу без пријатеља, сопственог идентитета, одбрамбених капацитета, биолошки десеткује, морално разбије и да се утицај Русије на Балкану, као најважнијег српског савезника, потпуно сузбије или минимализује широком употребом политички некоректних, субверзивних и недемократских форми хибридног рата.

Почетком 20. века, Турска и Аустроугарска империја почињу да губе своје геополитичке и геостратешке позиције на југоистоку Европе снажењем Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке, као и порастом незадовољства огромне већине словенског становништва које су држале под својим управама. Терор незадовољних муслиманских друштвених слојева у Турској према православним Србима, Бугарима и Грцима којима је централна власт у Цариграду морала давати уступке пред руском дипломатском и војном присилом нарочито се испољавао у областима данашње Албаније, КиМ и Македоније. Народ се у више наврата неорганизовано и неуспешно бунио и дизао на оружје, али је тек организовањем герилских одреда којима се руководило из Србије, Бугарске и Грчке створила могућност за рушење турске власти и коначно ослобођење након вишевековног ропства.

У терору над Србима највише су се истицали шиптарски национални прваци (Призренска лига), уједињени под великоалбанским слоганом да сви Шиптари треба да живе у једној држави иако за тако нешто нису имали никакво историјско нити правно утемељење. Овај народ доведен је на Сицилију, југ Италије и на Балкан у 12. веку од стране источних римских царева са Кавказа, у форми најамничких чета како би се борили за интересе царевине. Временом, ови најамници су се претворили у сточаре-номаде, умножавали се мешањем са аутохтоним словенским становништвом и ширили се према плодним косовским и метохијским равницама, Јадрану и западним областима Македоније. Турска власт допустила је агресивну шиптарску експанзију на српским територијама како би се што више сузбио опасни српски национални елемент као брана исламској најезди ка Европи.

Велике миграције нашег народа од југа ка северу постепено су довеле до тога да у многим чисто српским срединама Македоније, Албаније, Метохије и Косова однос нашег и шиптарског становништва буде чак изједначен. Русија и Србија су одлучиле да се оваквој тиранији мора стати на пут на миран начин, превасходно задобијањем основних људских, верских и културних слобода од власти у Цариграду.

Руски министар спољних послова гроф Ландсдорф посетио је Београд и Софију 1903. године захтевајући уздржавање Србије и Бугарске од употребе војне силе према Турцима. Погодности које је Русија издејствовала за православне хришћане у европском делу Турске нису се свиделе шиптарским главарима и започет је масован терор против свега српског. У дипломатским настојањима да сачува српски народ од физичког истребљења, у Косовској Митровици отворен је руски конзулат маја 1902. године, уз већ постојеће у Призрену (чувени конзул Иван Степанович Јастребов који је сачувао Призренску богословију и још много учињених добрих дела за угрожене Србе током свог мандата 1879-1886), Скадру, Скопљу и Битољу.

Шиптарски терориста Ибрахим Халити из Гњилана, на служби у турским органима реда пуцао је у леђа тек постављеног руског конзула Григорија Степановича Шчербине 31. марта 1903. године у Косовској Митровици и смртно га ранио током шиптарске опсаде града и великих антисрпских немира широм КиМ.

Овај атентатор осуђен је на смрт, али је руски цар интервенисао у знак добре воље, затражио и добио помиловање за злочинца. Атентатор на конзула Шчербину изјавио је да никада неће дозволити постојање руских и српских конзулата у шиптарским срединама, иако му је тада и тешко рањени конзул понудио опрост уколико каже ко му је наредио да пуца на њега.

Не схватајући да је Русија империја која увек иде првенствено на мирна решења спорова, шиптарски терористи умислили су да је ово био знак руске слабости те су убрзо, 8. августа 1903. године, на сличан начин убили и руског конзула у Битољу, Александра Аркадијевича Ростковског (атентатор је опет био Шиптар у турској служби). Након безброј почињених злочина против српског народа, убистава, прогона, силовања и уништавања цркава и манастира, уследио је и праведан одговор Београда.

Од 1903. године, организованим оружаним отпором српске народне гериле у Старој Србији и коначним доласком ослободилачке српске војске 1912. године шиптарски бандитизам је сломљен и успостављена је нова држава. Наш народ се борбом изборио за независност Србије и Црне Горе у 19. веку, створио две велике Југославије (1918-1991), претрпео геноцид у НДХ и ослободио све поробљене људе и народе великог дела Балкана.

Наш напаћени и херојски народ крајем 20. века неосновано је био изложен најбруталнијим економским санкцијама, бесправној употреби војне силе НАТО, медијском оцрњивању у свету и бруталном етничком чишћењу које по обиму није забележено од 2. светског рата у Европи. Нарушени су српски национални, државни и територијални интегритет и суверенитет, док су трабанти светских моћника, баш као и за време нациста (Хрвати, муслимани и Шиптари) добили фалсификоване границе, државна признања и идентитете ограниченог рока трајања.

Жртве које је дала братска Русија током несебичне помоћи српском народу никада не смемо да заборавимо, а у будућности би требали да се сетимо мучки убијених конзула Шчербине и Ростковског, људи који су се својом енергијом, знањем и животом уградили у темеље нераскидивог здања српско-руских братских, савезничких и интересних односа. Оба настрадала руска конзула учинила су много за српски народ у Македонији, Албанији и на Косову и Метохији. Шиптарски терористи ни данас немају милости према српском народу, као ни према давно убијеним руским конзулима.

Модерни митровачки терористи срушили су споменик руском конзулу Шчербини из 1928. године, уништили зграду конзулата и на њеном месту 2001. године изградили продавницу. Током мартовског погрома над преосталим Србима на КиМ 2004. године, равно 101 годину након убиства Шчербине, криминалне хорде косметских Шиптара уништиле су и његову једину преосталу спомен-плочу у јужном делу града на Ибру.

Као и пре више од 100 година, „међународни“ фактор задужен за сигурност угрожених Срба (КФОР и УНМИК) је заказао на Космету. Ипак, три године касније, у северном делу Косовске Митровице, Срби су подигли нови споменик храбром Шчербини у присуству руског амбасадора г. Алексејева и тиме јавно показали да веома добро познају континуитет међудржавног пријатељства и вековног савезништва Београда и Москве. Поштени шиптарски народ  јужној српској покрајини морао би мало боље да упозна историју ради себе, јер после дивљања и безакоња која сада чине њихови криминалци према свим невиним људима, грађанима Србије, неумитно долази оно што се десило након 1903. године у Митровици и Битољу.

Споро, али сигурно долазе ред, мир и правда, можда као славне јесени 1912. године или кроз резолуцију СБ УН 1244 или на неки сасвим други начин. Уосталом, то ћемо тек видети. Конзул који је заменио убијеног Шчербину, Виктор Фјодорович Машков неустрашиво се шетао градом и говорио да се конзул може убити, али конзулат никада-јасна и ванвременски важећа порука за оне вандале који су рушећи објекат умислили да су тиме уништили и дух наше слоге, слободе и победе! Српска преговарачка мисија са поносом може наступити ослањајући се на необориве хиљадугодишње аргументе, све законе цивилизованог света, као и на истинске и незаборавне, савезничке и пријатељске дипломатске претходнике, великане и заштитнике Срба, руске конзуле Шчербину и Ростковског.

Са друге стране, преговарачи тзв. Косова имају јасно препознатљиве слике Халитија, Тачија и сличних „дипломата“ на свом „државном“ наслеђу и бројне мрље на образу своје нације коју потпуно нелегитимно представљају.

Када би господа из „међународне“ заједнице мало боље погледала у ове дијаметрално супротстављене парадигме државности, традиције и моралног дигнитета, преговори о питању Косова и Метохије били би завршени за неколико минута, наравно уз дискретну и одговарајућу асистенцију Интерпола.

Косово и Метохија биће враћене у уставно-правни поредак Србије, дипломатским или другим средствима. Пре или касније, као и увек!

Догодине у Призрену!

Михаило Милошевић РОД

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *