Покрет РОД не заборавља нашу несталу браћу и сестре!

Међународни дан несталих (30. август)  може се назвати и даном разбибриге за све околне парадржаве које су створене распадом Југославије 1991. године, а тичу се чудесно „несталих“ Срба са територија и из градова новонасталих, авнојевско – бриселских творевина.

Циљ је ваљда и био да Срби „нестану“, а таква политика била је чак и отворено подржана од стране западног дела међународне заједнице.

Трагична истрага о неколико хиљада несталих крајишких Срба, оних који се воде као нестали у дејтонској БиХ или на простору Косова и Метохије може се нажалост прекинути јер су сви они (или бар огромна већина) сигурно давно убијени. Тражити људе нестале током терористичких и злочиначких акција Хрвата, муслимана и Албанаца пре више од 20 година апсолутно је бесмислено.

Битније је установити ко је одговоран за њихов нестанак и каснију ликвидацију, како би барем породице жртава добиле моралну и правну сатисфакцију кажњавањем директно одговорних лица за почињена недела. Према званичним статистикама, у Титовој Хрватској пред рат 1991. године живело је 581 000 Срба, половина у сеоским подручјима, а друга половина у градским зонама. Око 100 000 људи изјашњавало се као Југословени, а нећемо претерати са тврдњом да су бар половину овако опредељених чинили етнички Срби. Само у „слободарском“ и Хитлеру „омраженом“  Загребу живело је преко 50 000 Срба.

У то време, српским језиком говорило је 207 000 људи, српскохрватским 290 000 особа, а хрватскосрпским око 170 000 изјашњених појединаца социјалистичке Хрватске.

Данас је слика мало другачија. У „европској“ Хрватској званично живи око 180 000 Срба, српским језиком говори 53 000 „слободних“ људи, српскохрватским 8 000 лица, а хрватскосрпским гласно шапуће 3 000 грађана. У савременом Загребу станује 17 и пол тисућа Срба, од којих српским језиком говори 2 400 људи, српскохрватским 667 особа, а хрватскосрпским близу 250 житеља „антифашистичког“  Загреба.

Невероватни подаци и пропорције, не? Дејтонско – јајачка творевина БиХ је прича за себе, тамо половину територије контролише српска власт и становништво Републике Српске је добрим делом заштићено од угњетавања. Овде ћемо поменути „град – херој“ Сарајево, које је пред распад савезне државе бројало 158 000 Срба и 56 000 Југословена (нека је 1/3 била српског етничког порекла, довољно је).

Данас у „слободном“, односно проевропском и происисовском Сарајеву, према упутствима верски толерантног рахметли Алије Изетбеговића и његових наследника Срби и не постоје јер су тако одлучили, никако нису могли да прихвате „вредности“ прожете Исламском декларацијом. Сарајевски егзодус 1995/96. године драстично је изменио демографску структуру града на Миљацки и остаће као један од најстрашнијих симбола антисрпске политике на крају 20. века.

Дан несталих посебно је занимљив у нарко – држави Косово, што је замена за назив привремено окупираног дела државне територије Републике Србије Косова и Метохије. Непосредно пред НАТО агресију 1999. године у Приштини је живело 40 000 Срба, док данас тамо станује око 100 – ак храбрих особа српске националности.

Ради поређења због „несталих“ људи, у претходним државним пописима главни административни центар Космета имао је 19 000 Албанаца и 12 000 Срба (1961), око 70 000 Албанаца и 20 000 Срба (1981), а данас у Приштини живи око 140 000 свега и свачега. „Болесничка“ пропаганда која долази од тих „свега и свачега“ врти причу као покварена плоча о 2 милиона Албанаца који наводно сада живе у области Косова и Метохије. Дакле, у највећем косовском граду има једва 140 000 лица албанске националности, а у преосталих пет градића наводно још 1 850 000 истих таквих особа. Задатак пред Србијом није нимало лак на међународни Дан несталих. Овај тежак задатак чека нас и мимо оваквих дана и празних празновања. Наш задатак, као државе и народа јесте да вратимо 600 000 „несталих“ Срба у бивше аустроугарске провинције Хрватску, Далмацију и Славонију, 150 000 „несталих“ Срба у олимпијско Сарајево и 400 000 „несталих“ Срба у јужни део земље.

Наше убијене сународнике (тзв. нестале) не можемо вратити, али протеране и прогнане хоћемо и морамо. То је тешка и напорна политика, дуготрајан вишегодишњи посао који није за слабиће. Срби нису слаби, јер када у будућности наступе дани пронађених људи и вредности, ми морамо бити ведро расположени. Озбиљна правна држава и солидаран народ не смеју себи дозволити више од 3 % нерешених случајева. А тада ће многи морати да прихвате строге светске и европске критеријуме – ко лаже тај краде, а ко краде па још протерује и убија (чини да нестану) – тај иде у затвор на дужи временски рок.

И такви се неће водити као нестали, сви ће да знају где се налазе – у апсанама. Транспарентно!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *