„Олујни“ злочин над Србима – 25 година касније

 

Пре 25 година, на средњовековној книнској тврђави завијорила се хрватска окупаторска застава. Тиме је задат завршни војни и психолошки ударац српском народу у најзападнијим прекодринским српским областима. Наша неупућена и дезинформисана јавност сматра да је сломом војног отпора у Книну и Петрињи (4.-8. августа 1995. године) и прогоном 300 хиљада Срба из Лике, Кордуна, Баније и северне Далмације, (као гром из ведра неба) изведена војна акција под кодним именом „Олуја“. Боље упућени и пажљивији посматрачи ондашњих трагичних догађаја приметили би да је овај општеприхваћени сценарио потпуно лажан и неприхватљив.

Непријатељи српске државе и српског народа желе (и донекле успевају) да представе развој ратне ситуације у другој половини 1995. године на следећи начин: Хрватско – муслиманска војна коалиција на ратиштима РСК и РС  је одлучним наступањем уништила српске побуњеничке, антиевропске и геноцидне творевине на територијама угрожених и међународно признатих „држава“ – Р. Хрватске и Р. Босне и Херцеговине (као да Срби тамо нису били конститутивни народ по закону).

Ово хрватско – муслиманско војно наступање (злочиначко етничко чишћење са елементима геноцида) у РСК и Босанској крајини оправдавано је и легитимизовано пред медијски (годинама) обмањиваном страном јавности као сукоб „демократских“, „проевропских“  Хрвата и муслимана против „агресорских“ и „геноцидних“ четничко-комунистичких хорди, тј.Срба.

Према документованим и свима доступним сведочанствима најважнијих актера српских одбрамбено – ослободилачких ратова 1990 – их, фамозна операција „Олуја“ ка РСК (4. – 8. августа 1995) није никакав плод вештине и храбрости хрватских гардијских здругова, већ финиш уједињеног војног подухвата Запада и хрватско – муслиманске ратне коалиције. У циљу сламања војне моћи СВК и ВРС, осмишљен је етапни ратни план који су извеле ваздушне и поморске јединице НАТО, специјалне снаге еврокорпуса за брзе интервенције при УНПРОФОР (зачетак стварања јединствене европске војске) и њихове савезничке пешадије у виду регуларне хрватске војске, Хрватског вијећа обране и муслиманске армије БиХ.

Ракетни удари НАТО на положаје ВРС (24. – 26- мај) и велика (пропала) муслиманска офанзива на српски сарајевско – романијски корпус (16. – 25. јун) нису превише уздрмали српску одбрану, али су јасно показали муслиманима и Хрватима да ће у наредним месецима сви сложно ратовати против Срба. Од тренутка када је главнокомандујући УНПРОФОР за БиХ генерал Руперт Смит ставио до знања српској команди да се отворено сврставају на страну муслимана и Хрвата, па до самог Дејтонског споразума (22. новембар 1995), ВРС и СВК бориле су се очајнички против читавог западног света и њихових балканских сатрапа.

Подршка из СР Југославије у гориву и ратној опреми била је ограничена, а у високим светским круговима глас Русије био је недовољно снажан да значајније помогне српску ствар (разлика између ондашње јељцинске и савремене путинске Русије и више је него очигледна).  Хрватски ратни злочинац Фрањо Туђман и исламски екстремиста Алија Изетбеговић потписали су тзв. Сплитску декларацију 22. јула 1995. године како би се хрватској војсци „правно“ дозволио улазак на територију БиХ. Одмах након тога велике хрватске снаге окупирале су Гламоч и Грахово (25. – 30. јул) и довеле Книн у безизлазну стратегијску ситуацију.

Евакуација становништва и српских одбрамбених снага отпочела је ка Републици Српској падом Книна 5. августа. Око 200 хиљада хрватских војника, близу 50 хиљада бораца 5. и 7. муслиманског корпуса армије БиХ уз садејство НАТО авијације, наставило је са борбама против малобројних, али херојских снага ВРС које су покушавале спречити прогон још 150 хиљада српских цивила са северозапада Републике Српске.

Убрзо након престанка директне НАТО интервенције против Срба, линије фронта су се консолидовале и Република Српска је сачувала свој суверенитет на половини територије БиХ. Дакле, објективни посматрач мора закључити да „Олуја“ није никакав победоносни поход Хрвата на РСК у периоду од 4. до 8. августа 1995. године. Био је то синхронизован и добро планиран војни напад НАТО, ЕЗ, УНПРОФОР, ХВ, ХВО и муслиманске армије БиХ на технички и у људству вишеструко инфериорније ВРС и СВК у периоду мај – новембар 1995. године.

Резултат ове завршне офанзиве види се у стотинама хиљада бесправно протераних цивила са својих вековних огњишта, хиљада убијених и несталих особа, огромним материјалним разарањима и вишеструким повредама међународног права. Србија и српски народ никада неће заборавити на жртве ових дивљачких похода. НАТО је 4 године након завршетка рата у прекодринским областима покренуо и агресорску кампању бомбардовања Србије и Црне Горе у циљу нелегалне сецесије Косова и Метохије. Те 1999. године, пешадија им је била шиптарска терористичка ОВК, а зацртани војни циљ против Србије скоро раван неуспеху.

Доказ да српско оружје није никад положено, па чак ни пред тако моћним непријатељима који нас је нападао је Дејтонски мировни споразум и резолуција СБ УН 1244. Као родољубима остаје нам да се поклонимо сенима свих херојски погинулих војника и убијених невиних цивила. Србија више није сама на овом свету, бројне државе и народи стоје иза наше легитимне борбе за слободу и истину при чему се истиче најмоћнија светска економска и војна сила данашњице – братска и опорављена Русија.

Наши балкански непријатељи имају Готовину, Шпегеља, Орића, Јашарија и Јуку Празину, док иза нас стоје Карађорђе, Мишић, Миловановић, Лазаревић и многи други великани. Поражен је само онај који признаје пораз, а ми поразе не познајемо.

Живела Србија – истина побеђује!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *