Србија и Русија у односу на свет око нас
 
Навршава се годишњица од званичног проглашења СССР 1923 и прве јавне појаве комунистичке гериле у Белој Цркви 1941 у Србији. Пре Совјетске уније постојала је царска Русија, а после колапса Совјетске уније Руска федерација је поново чврсто стала на своје ноге.
И Србија је након две пропале Југославије и стогодишњег лутања ипак поново самостална држава (са деловима привремено окупираних територија) после завршетка ратова у бившој Југославији.
 
РОД сматра трагични грађански рат у Русији 1917-1923 као несагледиву штету по руски народ који је непотребно претрпео милионске жртве и жели свом братском народу напредак и успех на сваком пољу, мудрост да грешке из прошлости никада не понови, али опомиње и Србе да забораве на поделе из прошлости попут партијског убиства обичних српских жандара 7. јула 1941 (уместо напада на немачке окупаторске војнике) и крену напред попут савремене путинске Русије. Будућност нема времена за убеђивања о исправности поступака наших предака, јер у грађанским ратовима нема победника, тамо су сви губитници.
Инострани креатори српско-српског и руско-руског сукоба препознати су у модерној историји и они никад више неће успети да посеју злу крв међу нашим народима. У томе и јесте величина српских и руских родољуба- Отаџбина на првом месту! Да ли унутрашња политичка ривалства у нашој земљи чине немогућим успостављање трајног стратешког савезништва са великом и све моћнијом, држави Србији и српском народу увек наклоњеном Русијом?
 
Код Срба је присутан мањи број неупућених људи којима су честе узречице и малициозни ставови: „Када су нам то Руси помогли?“ и „Руси гледају само свој интерес, брига њих за Србију!“ Ови негативни тонови долазе из исте антисрпске и антируске кухиње који имају за циљ да омаловаже утицај, пријатељство и вековну заједничку борбу за слободу два најсроднија народа на свету. Такве ставове треба одмах елиминисати контрапитањима типа „Шта ти знаш о руској помоћи Србима, одакле теби такав податак?“ или потпуно игнорисати такве патетичне људе који вероватно мрзе и сами себе, будаласто или злурадо сматрајући да остале земље немају сопствене интересе.
Потребно је, пре покушаја да се одговори на овако значајно питање, утврдити да ли је нашој земљи уопште потребно било какво стратешко партнерство? То је категорија вишег значаја према схватању покрета РОД. Партнерство подразумева узајаман однос. Један од партнера уграђује у однос оне ресурсе које поседује и које је вољан да подели са својим партнером, док друга страна у исти тај партнерски однос уноси оне ресурсе које има и које је спремна да заједнички удружи са својим савезником у одређену сврху. Многи би сада помислили да је реч о веома једноставној релацији. Оваквом логиком могло би се рећи да је могуће да један од партнера има и улаже више, док други има мање и мање и улаже. Шта се тада збива? Логично закључујемо- онај ко више улаже, више се и пита пред трећом страном у пословима који представљају изазове установљеном партнерству. Поштено и легитимно!
 
Има ли права да се љути и негодује онај који је мање снажан? Нимало, јер снажнији партнер, штитећи свој велики удео у пословима штити и удео свог мањег савезника. Где може бити незадовољан мањи улагач? Тамо где је његов интерес слабије заштићен и тамо где је планирани успех скоро на нивоу неуспеха. Ту је незадовољство потпуно оправдано и ревитализација проблематичних места је могућа једино кроз унутарпартнерско сагледавање учињених грешака и у заједничком спровођењу мера да се штета исправи пре или касније.Тако или никако!
 
Очигледно је да овде желимо на један веома једноставан начин изложити виђење покрета РОД за оно што би се могло назвати савез Србије са одређеном светском силом. У међународним околностима непрестаних глобалних и регионалних тензија, подметачина и бројних правних двосмислености (принцип двоструких аршина), свет функционише онако како је увек функционисао- силом и лукавством.
Политика наше земље углавном није била снажно и формално везана за моћне војне и економске суперсиле и резултати таквог политичког деловања видљиви су кроз трагику читавог 20. века. Ситуација се последњих година мења у добром смеру, јер су учињени значајни политички, економски и војно-технички помаци у сарадњи са РФ што треба поздравити, подржати и продубити.У одређивању свог стратешког савезника, Србија мора бити лишена емоција и важне спољнополитичке дилеме о неутралности – она не постоји и никада је није ни било. У одређеним периодима европских и светских сукоба, поједине државе биле су неутралне јер су биле потребне као такве великим силама. Неутралност је исувише сложен политички феномен који увек нагиње на страну онога ко унапред излази као ратни победник. Примери Турске (2.св.рат) или Швајцарске најпластичније сведоче о томе. Бити у неутралној позицији подразумева деценије и векове старања о себи на начин још увек непознат нашем политичком уму, вечито спремном на афективну реакцију и без средњорочних и дугорочних планова . Дакле, сматрамо да неутралност за нас не постоји у овом моменту. Ако је неутралност као опција немогућа, морамо се као народ определити за једну од две постојеће опције-једна је НАТО и ЕУ са седиштем у Бриселу, док је друга опција Русија и ОДКБ са центром у Москви.
 
ЕУ и НАТО чине моћан војни,економски и политички блок предвођен САД, В.Британијом, Немачком, Италијом и Француском, а овај војни савез је свој 50. рођендан прославио нелегалном и од СБ УН неодобреном агресијом 1999 на суверену и у потпуности невину Србију. Сурови удари НАТО на Србе били су само претходница и провера способности за поход на Русију, пре или касније. Србија се тако по ко зна који пут нашла као брана својој братској Русији купујући јој време да поново ојача, а ово се у Москви добро зна и веома поштује. Велики број европских народа придружио се концепту НАТО укључујући Пољаке, Холанђане, Бугаре, Мађаре, Грке, Турке и неке мање важне државе попут Хрватске, Црне Горе, С. Македоније или Албаније. Од ваневропских држава довољно је навести Аустралију, Канаду и Јапан као земље које су привредно, финансијски и у сваком логистичком смислу инкорпориране у овај западни интересни блок.
Русија, са друге стране, окупља око себе државе које су настале распадом СССР, углавном из Заједнице независних држава (ЗНД) од 1991, везујући поједине државе у јединствен војно-одбрамбени савез уговором о колективној безбедности потписаним на 50. рођендан В. Путина, 7. октобра 2002. године у Ташкенту- (Ташкентски уговор) или (ОДКБ) – Белорусија, Јерменија, Казахстан, Киргистан и Таџикистан, државе посматрачи су Србија и Афганистан, док Иран, Индија и Египат чекају на чланство или статус посматрача.
 
Процес формирања Евроазијске уније је при крају, чиме би Русија, Белорусија и Казахстан парирале ЕУ и САД на пољу финансија, трговине и услуга, те укрупњавање економских и државних целина од Атлантика до Тихог океана није акт сукоба између два блока, већ равноправне сарадње у краткорочном смислу готово сигурно. При сагледавању перспектива у смислу градње савезничког, партнерског па и заштитничког односа повољног по Србију треба мислити о следећем: -онај савез којем се будемо прикључили, определиће судбину нашег народа у дугом временском периоду и исправке неће бити могуће у догледној будућности. -време које је потребно да партнерство почне да функционише и обезбеди заштиту наших државних и националних интереса важан је фактор одлуке о томе коме ћемо се приклонити, а време је једина позната компонента која се не може никада надокнадити. -детаљна процена свих повољности, али и неповољности које партнерство даје и захтева, а накнадне исправке донетих одлука биће врло тешке или чак неће бити могуће.
 
У историјском погледу, било би поучно осврнути се на положај Србије, њен развој и резултате током обнове и стварања модерне државе кроз неколико важних догађаја: -Победа Русије у рату против Турске 1768-1774 (нови српско-руски односи у савременој историји). Кучуккаинарџијским миром 1774 Руси обавезују Турке на цивилизован однос према православном народу који је покорен на Балкану. (Русија постаје наш покровитељ оружаном силом); -Први српски устанак 1804-13 (Русија шаље војне јединице под командом генерала Каменског, грофова Орурка и Цуката као помоћ српским војницима у рату против регуларне турске војске). Руске снаге успешно ратују у садејству са српским снагама на Дунаву, Дрини, код Видина и Ниша. Руски официри уводе у нову српску армију московски егзерцир, а артиљеријски официри обучавају српске топовске посаде.
Руски двор издваја и велика финансијска средства за Карађорђеву Србију. Под притиском руске дипломатије Турска је принуђена да 1812 потпише Букурештански мировни споразум (у тачки 8. гарантује се српска аутономија у оквиру Османског царства); -Русија подржава и Други српски устанак под Милошем Обреновићем 1815 који користи 8. тачку из споразума у Букурешту. (Акермански споразум 1826 у 5. тачки проширује српску аутономију и даје Србима слободу кретања у турском царству, а након новог турског ратног пораза од Русије 1828-29, Милош успева да добије султанов хатишериф о аутономији Србије 1830 и проширења на области изгубљене 1813 (Једренски мир 1829); -Кримски рат 1853-1856 (западне силе и Турска заједно против заштитнице православних народа- Русије); -Српско-турски ратови 1875-1878 где Русија директно војно подржава Србију. (Као помоћ Србима стиже 7000 руских добровољаца, 650 официра и 350 чланова медицинског особља). Главнокомандујући српске војске постаје руски генерал Черњајев, а прославили су се и пуковник Рајевски који је погинуо на Шуматовцу, капетан Келер који је водио руско-бугарску добровољачку бригаду, као и пуковник Комаров. (После ових ратова је одржан Берлински конгрес на коме су Србија и Црна Гора добиле пуно међународно признање и територијална проширења); -Балкански ратови 1912-13 (Руси помажу стварање војног савеза Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке за протеривање Турака са Балкана); -Велики рат 1914 и стварање Југославије 1918 (Октобарска револуција 1917 у Русији и Солунски процес против српских официра); -Антисовјетска политика Југославије до 1940 (војни слом у 2. св.рату због издаје пронацистичких Хрвата, изостанка војне помоћи од западних Савезника, као и због неодговорног непостојања дипломатских, а тиме и војних уговора са СССР); -Резолуција Информбироа 1948 (нагли отклон југословенских комуниста од СССР и прозападни курс Ј. Броза); -Смрт Ј. В Стаљина 1953 и скоро тренутно одвајање Крима из Русије 1954 (Н. Хрушчов); -Брионски пленум 1966 (смена А. Ранковића и централиста) и Устав СФРЈ 1974 (републике и покрајине-државе); -Афганистан 1979 (интервенција СССР) и смрт Тита 1980 (колективно председништво); -Лех Валенса („Солидарност“ 1980 у Пољској) и долазак М. Горбачова на власт 1985 у СССР (перестројка, гласност…); -Берлински зид и распад СССР (убрзани продор НАТО на Исток) -Балкански ратови 1991-1999 (распад СФРЈ, грађански ратови, интервенција НАТО против Србије, санкције УН, комадање ресурса Русије…); -Долазак В. Путина на чело РФ 1999/2000 (обнова империјалног статуса и крај униполарног света, мир на Кавказу, Осетија, Крим, Сирија, Косово и Метохија…) -Војна парада у Москви поводом 75 година победе над нацизмом (одред српске гарде дефиловао на паради Победе уз руске савезничке армије 24. јуна 2020);
 
Савезништва која су градиле српске политичке елите 20. века у времену до 2. св. рата била су првенствено ослоњена на Француску и В.Британију. У периоду после 2 св. рата овакав политички курс је настављен Брозовим напуштањем зоне руско-совјетског утицаја уз неприметно приклањање Западу. Резултати политике Србије од Букурештанског (1812) и Једренског мира (1829) па до Дејтонског (1995) и Кумановског (1999) споразума, представљају рељефно јасан пример националног успеха или неуспеха. ”Кад човек који се бори и умире доноси и одлуку да се бори у светлости сопствених идеала, ратови могу бити херојски.А када то није случај, они су само трагични!” Постоји ли човек у Србији или у свету а да није чуо за Ф. М Достојевског? Руска књижевност изродила је Тургењева, Чехова, Толстоја, Еренбурга, Јесењина, Мајаковског, Иљина, Солжењицина и многе друге. Имамо ли слуха за Чајковског, знање за Рубљова, Берђајева, Ајвазинског, Рјепина, Кандинског? Ко има Невског, Кутузова, Суворова, Волоколамски друм, Жукова, Коњева, Гагарина, ко на свету има Бородинско поље, Березину, Брусилова, браниоце Севастопоља, Стаљинград или ишта слично том граду хероју? Руска математика, шах, школа бокса и гимнастике, свемирски и научни програми, наоружање, песме, хорови, Козачки пукови, огромне реке, бескрајне тајге, шуме, мора и људи, обичаји, бајке и песме- није ли све то помало скривено од нас Срба? Онолико колико се од нас тражи у важном избору, нека нам се да приближно толико и у понуди за избор. Како бирати између Кока-коле и кваса када не знамо шта је то квас, како бирати између бљештавог Париза, а не видети славну Москву, величанствени Петербург, Волгу код Царицина?
 
Како би се одлучили за одређени систем вредности, веома је важно поставити вредности равноправно на тас морала и вагу људскости, па тек онда допустити демократски избор наРОДу:
 
„ЕУ (НАТО) или РФ (ОДКБ)?“ Многи Срби знају за измишљеног Џемса Бонда и Рамба, али мало их је упознато са стварним делима Саве Владиславића или 6. чете десантника у бици на коти 776! Све треба мерити својим оком, својим искуством и својим инстиктима. Овде није питање хоће ли Србија бирати између две цивилизације или два супротстављена блока, овде је главно питање имају ли грађани представу шта је то Исток, а шта је то Запад?
 
За нас је Србија мајка и светиња, ми оно што држимо у грудима не можемо дати на поклон без провере и поверења првоме ко дотрчи са пластичним осмехом и поклонима у целофану. Наша дужност као Срба јесте да будемо одговорни према Србији и да нас води победнички дух. До одлуке није лако, али до грешке је увек брзо, зато проучимо, упознајмо, упоредимо, пробајмо, питајмо и одлучимо!
Гледајући реалност нама сасвим блиске прошлости, не заборављајући ни лепо ни ружно, ми не можемо и не смемо погрешити. Одлучићемо онако како смо и заслужили сећајући се речи св. апостола Павла: „Трчимо стрпљиво трку која је пред нама!“ Нека они дају онолико колико треба, ми ћемо дати онолико колико мора.
 
Михаило Милошевић – РОД
 
С нами Бог!
Живео СРПСКИ РОД!
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *